Epidemiološka istrraživanja su pokazala da je, u Evropi 2009. godine, među novootkrivenim slučajevima HIV infekcije bilo 9. 9% starijih od 50 godina, dok je pripadnika iste uzrastne dobi, u SAD,  u 2006. godini među novootkrivenim bilo 11%.  U Srbiji je, u 2010. godini, od 840 lečenih antiretrovirusnom terapijom bilo čak 27.9% onih koji su HAART započeli u uzrastu preko 50 godina. Dodatnih 22.8% pacijenata je tokom lečenja ušlo u kategoriju starijih. Tako se stariji uzrast i HIV infekcija mogu analizirati na tri načina: Prvo, kod ljudi koji su HIV stekli u odmakloj životnoj dobi,  drugo, kod onih koji su s HIV infekcijom ostarili, ali kod kojih je dijagnoza postavljena tek posle 50. godine života; treći, kod inficiranioh koji su ostarili uzimajući HAART. Kod sve tri grupe postoje neke zajedničke epidemiološke i biološke karakteristike koje ćemo u daljem tekstu razmatrati.

Budući da je sticanje HIV infekcije najčešće posledica rizičnog ponašanja, može se predpostaviti da ljudi stariji od 50 godina, sa već velikim životnim iskustvom, a pokazaće se neopravdano, relativizuju rizike za sticanje HIV infekcije i ne primenjuju poznate im mere zaštite. Među našim novootkrivenim starijim od 50 godina, većina su bili muškarci koji su HIV stekli nezaštićenim seksualnim kontaktima u tropskoj Africi, iako su znali da je HIV endemska infekcija u tom delu sveta. „Nisu mogli da odole“! U podgrupi muškaraca starijih od 50 godina, koji su kasno dijagnostikovani, uglavnom su bili pripadnici MSM populacije, a takođe i neki Afrički slučajevi, nesvesni svog rizičnog ponašanja u mladosti, zbog neobaveštenosti o HIV-u, a prisutna je i pojava negiranja rizika i/ili početnih simptoma bolesti. Kod žena kod kojih je dijagnoza HIV infekcije kasno postavljena, takođe se zapaža negiranje rizika, ali i neznanje o HIV-u. Tako je zajednički imenitelj neki oblik neznanja (neobaveštenosti), u mladosti , ili u odmaklom životnom dobi.

Sa aspekta patogeneze HIV infekcije svakako je najvažnija biološka odlika starosti smanjen kapacitet imunokompetentnih primarnih i sekundarnih  limfoidnih organa, u koje spadaju kosna srž, timus i limfoidno tkivo u limfnim žlezdama, jetri, slezini i gastrointestinlnom traktu, da uspostave i održavaju protektivni imunski odgovor, kako prema infektivnim agensima, tako i prema maligno izmenjenim ćelijama. Dakle fiziologija starenja je povezana sa povećanim rizikom od nekih infekcija i malignih trumora. S druge starne HIV infekcija je povezana sa poremećajem imunološke kompetencije, kako zbog oštećene funkcije primarnih, tako i sekundrnih limfoidnih organa, što sve dovodi do teške stečene imunodeficijencije, sa rizikom od oportunističkih infekcija i oportunističkih tumora. Lako je zaključiti da starost multiplikuje fiziološki gubitak imunološke kompetencije. HIV infekcija, a posebno nekontrolisana virusna replikacija, praćeni su i stalnom imunološkom aktivacijom, što je u osnovi ubrzane aterogeneze („starenja“ krvih sudova ), a ima za posledicu razvoj kardiovaskulrnih i cerbrovaskularnih bolesti, vaskularne demencije. Starenje imunokompetentnih organa dovodi do ubrzane progresije HIV infekcije u AIDS, ali ide i u pravcu bolesti krvih sudova, tako da su obe ove patogenetske pojave razlog što se, u današnje vreme, smatra da je kod starijih potrebno što ranije započeti antiretrovirusnu terapiju, odmah posle dijagnoze, ne vodeći računa o stepenu imunodficijencije (broj perifernih CD4+ ćelija), upravo zbog rizika da se osim imunodeficijencije, ubrzo pojave i znaci bolesti krvih sudova (angina pectoris, vaskularna demencija i/ili crebrovaskularni insulti). Ponekad je teško razlikovati znake vaskularne demencije, od kognitivno-motornih poremećaja koji su u osnovi s HIV-om povezane demencije. U oba slučaja je neophodna antiretrovirusna terapija lekovima koji dobro prodiru u centarlni nervni sistem. Jedna od retkih dobrih osobina starosti može biti veća posvećenost antiretrovirusnoj terapiji i lečenju uopšte, iako postoje i obrnuti slučajevi, zbog manjka motivacije i sklonosti depresiji.

Naravno sasvim je jasno da produžavanje života, uz HAART, neminovno dovodi do pojave svih udruženih bolesti, koje prate starost, ali istovremeno, postoje dokazi da uspešno lečenje HIV infekcije ipak, u nekoliko, odlaže bolesti koje sa sobom starost nosi, dok im HIV ubrzava nastajanje.

U pogledu odabira antiretrovirusnih lekova posebno je potrebno voditi računa o neželjenim interakcijama sa lekovima za lečenje drugih bolesti, kao npr. anksioliticima, antidepresivima, statinima, fibratima, antikoagulansima, nekim kardiološkim lekovima (ACE inhibitori, blokatori kalcijumskih kanala, npr.).

Statistička analiza naše ispitivane grupe pacijenata koji s leče s HAART je pokazala da je tokom prve decenije lečenja uzrast ispod 40 godina imao značajnog povoljnog uticaja na dužinu preživljavanja, ali ta se značajnost izgubila polovinom druge decenije lečenja, što ukazuje da je starijima potreban brzi uspeh u lečenju i ako se uspešna HAART potom održava, prognoza može biti dobra.

Prof. dr. Djordje Jeftović

Tekst u PDF formatu možete preuzeti ovde