Nedokazani lekovi za sidu postoje još otkako se ovaj sindrom pojavio početkom 80-ih godina prošlog veka. U većini slučajeva, oni su samo pogoršavali muke nesrećnih.

Pre svega, lažni lekovi su obmane. Neko ko daje zadnju paru za bezvredni napitak ili električni uređaj neće imati dovoljno novca da plati prave lekove i druge troškove lečenja, uključujući antiretrovirusne lekove. Do trenutka kada pacijent shvati da „lek“ ne radi, njegove šanse za uspešno retroviralno lečenje mogu biti smanjene ili nepostojeće.

Lažni lekovi, takođe, mogu imati direktni uticaj po zdravlje. Izumitelji ovakvih „magičnih napitaka“ često odbijaju da otkriju svoje recepte. Neki tzv. „lekovi“ sadrže industrijske rastvore, dezinfekciona sredstva i druge otrove. Opasnost koja se javlja zbog postojanja mita o seksu sa devicama – koji zagovara seks sa decom kao vid izlečenja od side – isuviše je očigledna i preozbiljna.

Na kraju, promocija lažnih lekova ugrožava prevenciju side. Ljudi koji veruju da postoji (lako dostupan) lek manje će se plašiti od infekcije HIV-om, pa će stoga verovatno slabije paziti na zaštitu.

Kako da zaustavimo lažne lekove i lečenja?

Kao što smo već naveli, ne postoji dokazani lek za sidu. Najbolji savet je da budemo jasni oko ovoga pored svih onih koji tvrde drugačije. Za one koji budu privučeni ovim lažnim savetima i nadama, daćemo neke smernice kako da prepoznaju nadrilekarske terapije:

Ko iznosi takve tvrdnje?

Pokušajte da pronađete neke informacije o osobi ili ljudima koji promovišu proizvod. Koje su preporuke takvih ljudi? Ako neko tvrdi da je doktor tada bi on morao da kaže kakva vrsta doktora i gde je dobio diplomu.

Koje su to konkretno tvrdnje u pitanju?

Posmatrajte kako se proizvod prezentuje. Ugledni naučnici i doktori ne koriste senzacionalističke termine poput „magičnog prodora“. Takođe potražite dokaze lošeg naučnog razumevanja; na primer, nijedan stručnjak neće HIV nazvati „HIV virusom“ ili „AIDS virusom“.

Veoma je retko u medicini da nešto bude 100% efikasno za sve pacijente. Vrlo je mala šansa da će neki proizvod biti lek za širok skup nepovezanih bolesti poput raka, astme, AIDS-a i dijabetesa. Pravi naučnik bio bi vrlo oprezan kada bi iznosio ovakve tvrdnje.

Šta je u leku? Koji je njegov sastav?

Brojni „izumitelji“ ne žele da otkriju šta se nalazi u njihovim tzv. lekovima. Zapitajte se zašto je to tako. Da li može biti da njihove metode neće proći test naučne uverljivosti? Bitno je upamtiti da reči poput „prirodno“ i „biljno“ ne garantuju bezbednost nekog praha ili napitka. Nakon svega, kukuta i ricinus jesu prirodne i ekstremno otrovne materije.

Koje dokaze nude?

Da biste dobili odobrenje od medicinskih autoriteta, svako novo lečenje mora proći kroz veoma intenzivno testiranje. Bezbrojni niz proizvoda uništava HIV u laboratoriji ali je neefikasan ili suviše opasan za primenu na ljudskim bićima. Pravilno testiranje odnosi se na veliku grupu dobrovoljaca koji su nasumično raspoređeni u dva skupa. Jedna polovina koristi probni proizvod a druga dobija placebo (neškodljiva supstanca koja glumi lek i koja deluje kao prava stvar). Tokom testa, nijedan od naučnika niti dobrovoljaca ne sme znati koja grupa dobija koju supstancu. Nakon toga, rezultati dve grupe porede se da bi se videlo da li probni proizvod ima bolji učinak od placeba.

Gotovo svi promoteri „lekova za sidu“ ne mogu dati podatke o obimnim testovima sa velikimm grupama učesnika. Umesto toga oni svoju priču zasnivaju na povremenim događajima, ličnim izveštajima i ispovedima, laboratorijskim eksperimentima ili testovima malog obima bez poređenja sa placebo supstancama. Ovaj tip dokaza je nepouzdan.

Lične ispovesti su posebno nueverljive. Obično ne postoji način da se sazna da li ovi ljudi zaista postoje,  a ako postoje da li im je terapija iako pomogla. Postoje slučajevi ljudi kojima je plaćano da se prave kako su izlečeni. Pa čak i da šačici ljudi zaista jeste bolje nakon lečenja, to i dalje ne znači da to lečenje obavezno radi; poboljšanej zdravlja može biti, i vrlo često jeste, prosta koincidencija, ili posledica drugih činilaca. Iz ovakvih promotivnih materijala izbačeni su svi negativni izveštaji, što nije moralno, niti prihvatljivo.

Dokazivanje da je HIV uništen nije lako. Promene simptoma ili povratak telesne težine nije dovoljno, kao što nije ni test koncentracije virusa u krvi. Čak i kada test ne otkrije HIV u krvotoku (jer je osoba primala antiretrovirusnu terapiju), to ne znači da je virus odstranjen iz svih delova tela. Potrebna je mnogo temeljnija istraga.

Pazite se od teoretičara zavere!

Brojni prodavci lažnih lekova oslanjaju se na teorije zavere kako bi objasnili zašto njihovi proizvodi nisu prošli kroz odgovarajuće testiranje. Oni kažu kako vladine agencije i medicina generalno teži da potisne alternativne metode lečenja kako bi zaštitili svoj profit u faramaceutskoj industriji.

Ova vrsta optužbi obično je znak šarlatanstva. U stvarnosti, vodeći naučnici istražuju sve vrste terapija koje se ne mogu patentirati. Na primer, vlada SAD-a finansirala je istraživanje u kome se koriste genetski lekovi (poput valproične kiseline) i ljudski hormoni (poput interleukina-2) kao pomoć u otklanjanju HIV infekcije.

Obavite sopstveno istraživanje

Bitna medicinska otkrića pojaviče se u bitnim svetskim bitnim medicinskim žurnalima poput Nature (Prirode), Science (Nauke) ili Lancet (Hirurški nož). Glavni tok medija barem će primetiti ovu priču a vodeći stručnjaci daće svoja mišljenja.

Prosto ispisivanje imena navodnog leka u bilo kom internet pretraživaču i čitanje stranica sa rezultatima brzo će dovesti do saznanja da li ovaj lek ima ikakvu osnovu u realnosti.  Takođe je vredno istražiti medicinske baze podataka na internetu radi naučnih istraživanja i pregleda.

Konsultujte se sa stručnjakom

Uvek popričajte sa vašim doktorom ili nekim drugim stručnjakom iz oblasti medicine pre nego što pokušate sa bilo kom vrstom alternativnog lečenja. Ako vam je potrebno više informacija ili drugo mišljenje, pokušajte da kontaktirate zdravstvenu organizaciju ili neki vid pomoći preko telefona (info linije pomoći). Nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo u Srbiji predstavljaju krivično delo i zabranjeni su bez obzira da li se preduzimaju uz novčanu naknadu ili bez nje.