Ne postoji lek za AIDS. Iako antiretrovirusno lečenje može potisnuti HIV koji izaziva AIDS – i može odložiti simptome bolesti na mnogo godina, ono ne može uništiti virus u potpunosti. Ne postoji potvrđen slučaj osobe koja se oslobodila HIV infekcije. Nažalost, ovo ne sprečava brojne nadrilekare i šarlatane da prodaju neproverene, često opasne „lekove za sidu“ očajnim ljudima.

 

Lako je videti zašto osoba koja je HIV pozitivna želi da veruje da postoji lek za njenu bolest. Antiretrovirusno lečenje je često ograničeno i ne primenjuje se u nekim delovima sveta. Kada neko ima bolest koja ugrožava život on se može uhvatiti za bilo šta kako bi ostao u životu. Čak i da je antiretrovirusno lečenje svima dostupno, ono je daleko od nekog krajnjeg i trajnog rešenja. Svaki dan  se moraju uzimati lekovi, koji često imaju neprijatne prateće efekte. Jedan jedinstveni lek koji bi eliminisao virus jednom za svagda mnogo je poželjnije rešenje.

 

Nepoverenje u zapadnu medicinu nije retka pojava, posebno u zemljama u razvoju. Internet je pun glasina o tome kako farmaceutska industrija ili vlada SAD-a kriju lek za AIDS kako bi zaštitili tržište patentiranih lekova. Mnogi ljudi veruju da postoji „prirodan“ ili „tradicionalni“ lek.

Zašto je tako teško izlečiti AIDS?

 

Izlečenje od side generalno se shvata kao oslobađanje organizma od HIV-a. Virus se umnožava (pravi sopstvene kopije) tako što ubacuje svoj genetski materijal u ljudske ćelije, posebno u ćelije tipa CD4. Obično inficirane ćelije proizvode brojne HIV deliće i umiru nakon toga. Antiretrovirusni lekovi deluju na ovaj proces umnožavanja virusa, što je razlog zbog koga su ovi lekovi efikasni u smanjenju nivoa HIV-a u organizmima zaraženih. Tokom lečenja, koncentracija HIV-a u krvi često pada do ekstremno niskih nivoa i ne može se otkriti standardnim testom koji je poznat kao test koncentracije virusa u krvi (PCR).

 

Na nesreću, ne ponašaju se sve inficirane ćelije na isti način. Verovatno najveći problem koji se javlja jesu „uspavane“ CD4 ćelije. Jednom kada se zaraze HIV-om, ove ćelije, umesto da proizvode nove kopije virusa, leže uspavane mnogo godina, a u nekim slučajevima i po nekoliko decenija.  Trenutno postojeće terapije ne mogu ukloniti genetski materijal iz ovih ćelija. Čak i kada neko uzima ARV lekove mnogo godina zaredom, on će i dalje imati određenu količinu HIV-a skrivenog u svom organizmu. Istraživanja su pokazala da ako se lečenje prekine tada se HIV može povratiti, bukvalno cureći iz ovih „virusnih rezervoara“.

 

Lek za sidu, pravi trajni lek, mora nekako izlečiti sve inficirane ćelije. 

Neka ugledna istraživanja o lekovima za AIDS
 

Aktiviranje uspavanih imuno ćelija

 

Brojni istraživači veruju da najbolja nada za eliminaciju HIV infekcije leži u kombinaciji ARV lečenja i lekova koji uklanjaju virus iz skrivenih mesta. Ideja se sastoji u tome da se uspavane CD4 ćelije nateraju da postanu aktivne, u kom slučaju one počinju da proizvode nove HIV deliće. Aktivirane ćelije umiru ubrzo potom ili bivaju uništene od imuno sistema, a retroviralni lekovi pomažu da se počisti oslobođeni HIV.

 

Početni pokušaji da se iskoristi ova tehnika odnosili su se na primenu interleukin-2 (koji je takođe poznat kao IL-2 ili pod licenciranim imenom Proleukin). Hemijski prenosnik navodi organizam da stvara više CD4 ćelija i da aktivira uspavane. Istraživači koji su davali interleukin-2 u toku ARV lečenja otkrili su da u jednom trenutku lečenja ne mogu više otkriti inficirane CD4 ćelije. Ali interleukin nije uspeo da očisti sav HIV iz organizma; i čim bi pacijenti prestali sa antiretrovirusnim lekovima, virus bi se povratio.

 

Postoji problem sa stvaranjem velikog broja aktivnih CD4 ćelija; uprkos antiretrovirusnim lekovima, HIV uspeva da inficira nove od ovih ćelija i da se množi, na taj način održavajući infekciju živom. Naučnici danas istražuju hemijske supstance koje ne aktiviraju sve uspavane CD4 ćelije, već samo onaj manji broj koji je inficiran HIV-om.

 

Jedna ovakva supstanca jeste valproična kiselina, lek koji je već koristi za lečenje epilepsije i drugih bolesti. U 2005. godini, grupa istraživača pod vođstvom Dejvida Margolisa izazvala je senzaciju kada su izvestili da valproična kiselina, zajedno sa antiretroviralnim lečenjem, u velikoj meri smanjuje broj uspavanih inficiranih CD4 ćelija u tri od četiri pacijenta. Oni su zaključili da:

„Ovi nalazi, iako nisu definitivni, ukazuju da će novi pristupi omogućiti stvaranje leka za sidu u budućnosti“.

 

Nažalost, čini se da je ovakav optimizam bio preuranjen. Novija istraživanja pokazuju da valproična kiselina nema dugoročniji efekat. U stvari sasvim je moguće da svi povezani pristupi lečenju ove opake bolesti imaju nedostatak u tome što virus koristi i druga mesta za skrivanje pored uspavanih CD4 ćelija. Još mnogo toga u vezi HIV-a nije poznato.

Transplantacija koštane srži i genetska terapija

 

Novembra 2008. godine, par nemačkih doktora došli su u naslovne strane objavivši da su izlečili čoveka od side tako što su mu obavili transplantaciju koštane srži. Transplant – koji se daje u postupku lečenja leukemije – koristi ćelije donatora sa retkom genetskom mutacijom koja je poznata kao Delta 32 i koja omogućava otpornost na HIV infekciju. Dvadeset meseci nakon ove procedure, istraživači su objavili da nisu mogli pronaći ikakve ostatke HIV-a u koštanoj srži, krvi i drugom organskom tkivu recipijenta.

 

Drugi stručnjaci rekli su da je potrebno više istraživanja kako bi se proverila ova tvrdnja o izlečenju iako ona nije prva takve vrste. Od trideset HIV pozitivnih pacijenata kojima je rađena transplantacija koštane srži pre 1996. godine, čini se da je kod dvoje došlo do izlečenja na osnovu molekularnog testiranja i uzoraka biopsije koja je urađena nakon njihove smrti.

 

Čak iako pretpostavimo da je ovaj tretman efikasan, transplantacija koštane srži isuviše je opasan zahvat i vrlo skup da bi bio u češćoj primeni kao lek za AIDS. Brojni pacijenti umrli su kao posledica hemoterapije ili reakcija na transplant, što je obično zadnja nada u lečenju bolesti koje dovode do smrti. Kako što je Antoni Fauči, direktor američkog nacionalnog instituta za alergijske i infekcijske bolesti rekao:

„Ovo je veoma lepa vest i ne naročito iznenađujuća.  Ali ova mogućnost lečenja jednostavno otpada iz razloga nepraktičnosti“.

 

Bez obzira na to, transplantacija obavljena u Nemačkoj povećala je nade za povezane pristupe. Ako naučnici mogu da pronađu drugi način – poput genetske terapije – da dovedu do iste vrste zaštite protiv HIV-a kao što to omogućava Delta 32, tada bi mogli da zaustave množenje virusa. Istraživanja u ovoj oblasti u svojim su početnim fazama; proći će nažalost mnogo godina pre nego što se otkrije neki praktičan i koristan vid lečenja, ako se on uopšte pronađe.

Nada za budućnost

 

 

 

Neke od svetskih najvećih institucija u oblasti medicine danas se bave istraživanjima o ponašanju HIV-a, uspavanim CD4 ćelijama i drugim mestima za skrivanje virusa u telu domaćina. Ali istina je da ova oblast istraživanja ne dobija dovoljno sredstava. Neki ljudi misle da istraživanje leka ne zaslužuje mnogo novca jer je ovaj zadatak nemoguć, pa zašto onda trošiti sredstva?!

 

Ipak i dalje postoje oni koji čuvaju nadu u sebi, uključujući dobrotvornu organizaciju amFAR, koja je 2006. godine podarila gotovo 1,5 miliona dolara u svrhe istraživanja leka za AIDS. Aktivista Martin Dilejni među onima je koji pozivaju na okončanje defetizma:

„ Previše  ljudi koji žive sa HIV-om, kao i njihovi doktori, prihvatili su tzv. „činjenicu“ da se lek za ovu bolest ne može naći. Niko ne moće biti siguran da lek neće biti pronađen. Niko ne moće predvideti budućnost. Ali jedna stvar je sigurna: ako dozvolimo da pesimizam oko leka preovlada u našem razmišljanju, tada sigurno nećemo pronaći lek... Moramo povratiti našu veru u lek i pretvoriti je u centralni zahtev našeg aktivizma“.