Imala sam duge crne trepavice. O, kako sam umela da lažem i varam njima. U mojoj kosi vetar je pisao čudne priče za muškarce, tu decu pohlepe i čežnje. U mojim grudima je srce znalo da im kaže: „Dođi, ljubiću te dugo i strasno!“ i grudi bi mi se toliko nadimale od nadmoći da je svako poželeo da spusti ruke na njih da se ugreje... Nogama sam znala da igram i čardaš i tango, a oni bi dahtali. Nikada ne bi pitali koliko košta, samo bi izvrtali džepove, ostavljali satove, prstenje... A ja sam šetala gradom u skupim bundama, smejala se u svaki izlog i mislila da ću ostvariti san koji sam sanjala davno. I sve bi možda bilo drugačije da se jednog dana nije pojavila jedna baba slatkih reči i lepljivih prstiju. Ta bezdušna baba sela je na rasklimatani krevet i nije se pomerila nikad više.U sobi punoj znoja, izgrebanih ruku, kao da je mačka, besna mačka, celu noć hodala po njoj, tihim uspavanim glasom je govorila: „Ovo je bilje peruanskih džungli. Daje snagu! Moći ćeš još i bićeš bogata!“ A iz moje torbe, spremne za put u toplije krajeve, samo je uzimala... Torba ostade prazna na patosu koji je smrdeo na ubijene spermatozoide. Ležala sam sve manja i manja... Bez vazduha i snage... Sećam se, na kraju je jedan mesar dlakavih grudi i debelih prstiju poverovao mom zamagljenom oku... Stavio me na dlan i poneo. Osećala sam se kao kap kiše. Telo se treslo na nekom pokretnom krevetu... Vruće kao u loncu. Usne žedne, bez glasa. Vrištim u sebi: „Vode, vode!“ – niko ne čuje. „Šta je sa ovim ljudima?“ – pitam. Niko ne čuje. Neke žene trče oko kreveta, udaraju moju ruku, „Joj, boli!“ – vičem – niko ne čuje. Stavljaju mi nešto na usta, masku neku, tek sad neću moći da govorim. Ma, izlazim iz ove bele kutije. Leđima pokušavam da podignem poklopac. Lebdim... Udaram još jednom, čujem zid pucka! Vidim žena leži, upalih obraza, prstiju zarivenih u dušek. Mrtva žena. Pa to sam ja! Smešno mi... Kako ja? Napolju sunce, veseli oblaci. Udaram još jednom leđima o plafon. Jedna žena plavih očiju kao taj dan pita: “Gospodine, ko ste joj Vi? Ako ste u vezi, moraćete na test.” On ćuti. Okruglo lice crveno od straha. Pokušava da se prekrsti. Ne uspeva. Mesnati prsti drhte. Pa kaži! Kaži da si nekada klečao i molio da ti budem draga. A ja se smejala i gazila tvoju dušu. Ohola kučka! A sada bih ti poljubila ruku, ali ti ne čuješ, a ja žurim… Odlazim… Ne znam koliko vremena je prošlo. Budim se. “Molim Vas, recite mi gde sam?” Žena kraj kreveta progovara: “Ja sam klinički psiholog, došla sam da se upoznamo.“ Pauza. „Vi ste bolesni od teške neizlečive bolesti.“ AIDS, HIV, test, AIDS, AIDS... odzvanja mi u glavi. Osećam se kao na vrtešci, povratila bih celi život i vratila se u neki park na neku ljuljašku. „Najgore ste pregurali“ – nastavlja – „ako budete pili lekove redovno, sve će biti u redu.“ Oko mene aveti u plavim pidžamama izgladnelih ljuštura. Kao slike iz logora. Izviruju na vrata, mašu. Šta je ovo? Predvorje pakla? Je l ova žena luda? Biće mi bolje? Ručak. Zvrndanje nepodmazanih točkova. Večera... i... Zalazak sunca na Adi. Opet živim. Godine su prošle. Ja sam se setila nekih reči i izgovaram ih kao molitvu : Želeti. Probuditi se. Pričati. Pomagati. Vrelo i živo. Zbog tebe, zbog mene...Zbog svih... Pričati, pričati,pričati... DA NE POGREŠE.