Duhovnost, religija, zajednička verovanja jedne kulture, ili pojedinačna lična uverenja, jesu bitan izvor podrške mnogim ljudima koji imaju HIV/AIDS. Sveštenici, rabini, imami, duhovnici, mogu pružiti emotivnu podršku. Oni nude religiozne i duhovne savete, kao i društvo i utehu. Neki ispunjenje nalaze u redovnom prisustvu na bogosluženjima ili u istraživanju duhovnosti, čitanju duhovne literature. Dobijanje dijagnoze HIV-a jeste veoma teško, a kod nekih ljudi emotivni aspekt HIV-a težak je koliko i fizički. Dok se fizički problemi mogu lečiti lekovima, za emotivne uticaje ne postoje laka rešenja. Osoba se može pitati: Kako i zašto se ovo dešava meni? Kako ću nastaviti? Da bi pronašli odgovore neki se okreću svojoj porodici, drugi razgovaraju sa doktorima ili stručnjacima za mentalno zdravlje. Nažalost neki se okreću drogama i alkoholu. Ali kod mnogih ljudi podrška dolazi od duhovnosti i religije.

 
     I dok duhovnost teži da bude jedinstvena za svaku osobu, religije obožavaju Boga na veoma uređen način. To znači da ispovedanje vere treba da bude jednako za sve pripadnike religije. Međutim, religija takođe podrazumeva i upražnjavanje ličnih molitva i razvitka ličnog odnosa prema Bogu. Treba da biti svestan da neke religije imaju različite poglede na pitanja: homoseksualnosti, seksa van braka, korišćenja narkotika, kontracepcije, upotrebe kondoma, ili prava na abortus. Neka verska učenja mogu kod PLHIV izazvati osećaj izopštenosti, što dovodi do toga da ljudi teže alternativnim načinima da izraze svoje uverenja i duhovnost. Ponekad istražuju učenja ne-tradicionalnih religija ili se vraćaju duhovnosti na ličnom nivou u vidu ličnih molitvi ili meditacije.